Praćenje opterećenosti učenika u toku realizacijie nastave na daljinu

Kada nam je zbog epidemiološke situacije u državi, određena mera obustavljanja neposrednog obrazovno-vaspitnog rada i prelazak na realizaciju učenja na daljinu, postavljen nam je zadatak pronalaženja najboljih rešenja za komunikaciju sa učenicima i roditeljima, kao i za ostvarivanje nastave na daljinu i pružanje svih vidova potrebne podrške. Osnovni zahtev koji je trebalo ispoštovati je zasnovanost obrazovno-vaspitnog rada na postojećim nastavnim planovima i programima, dok je način rada i način praćenja trebalo prilagoditi.

Prilagođavanje kao ključni mehanizam nametnuo se u našoj svakodnevnici, ne samo u procesu obrazovanja. Kada nam iznenadni životni događaji poremete uobičajeno funkcionisanje, trudimo se da ponovo uspostavimo ravnotežu. Pridajemo određenom događaju značenje i predstavljamo ga na svoj način, trudimo se da odgovorimo na zahteve spoljašnje sredine, okružujemo se za nas važnim osobama (članovi porodice, prijatelji i sve osobe koje nam mogu pomoći u takvim ituacijama), kako bismo uspeli da održimo osećaj emocionalne ravnoteže i stabilnosti, a posebno osećanje moći (Vlajković, 2005). Upravo iz tog razloga svi mi različito reagujemo na iste životne događaje, jer im pridajemo različito značenje.

U toku procesa adaptacije na novonastalu situaciju, pred učenicima je bio izazov pod nazivom “Nastava na daljinu” i “Učenje na daljinu”. Praćenje opterećenosti učenika postalo je važna stavka u planiranju, realizaciji i evaluaciji nastave. Korišćenje isključivo informaciono-komunikacionih tehnologija u procesu nastave, za neke učenike je predstavljalo prekretnicu u radu koju su željno čekali, a za neke je to zaista bila krizna situacija sa kojom se moraju boriti. U prvim danima realizacije nastave na daljinu, napravljen je uvid u raspoložive resurse za izvođenje nastave, kada je u pitanju informaciono-komunikaciona tehnologija, uz podršku i preporuke Ministarstva prosvete i Zavoda za unapređivanje nastave, ali i naših učenika, koji su sa svojim profesorima i stručnim saradnicima, razmenjivali ideje i iskustva.

U realizaciju nastave su uključene društvene mreže, različite aplikacije i platforme, što je određenom broju učenika učinilo nastavu raznovrsnijom i zanimljivijom, poput svojevrsnog eksperimenta u kome su se iznenada našli. Njihova zainteresovanost i posvećenost, rezultirala je i značajnim napretkom u radu i učenju, povećanjem unutrašnje motivacije, primenom istraživačkog pristupa u radu i rešavanju problema. Međutim, pored dobrih rezultata, određenom broju učenika, nedostaje neposredni rad sa profesorima, navode da im više prija takav način rada i nedostaje im škola. Kod ovih učenika je zapaženo da teže prevazilaze prepreke u ovakvom načinu rada i komunikaciji, burnije reaguju i imaju naglašen doživljaj izolacije. Potrebna im je posebna podrška u vidu pojačanog vaspitnog rada.

Dakle, činjenica je da sve što nam se događa procenjujemo i tumačimo na specifičan, samo nama svojstven način, gledamo na svet kroz prizmu ličnog iskustva, osobina ličnosti i stavova. U kontekstu promene načina rada i praćenja u obrazovno-vaspitnom procesu, možemo reći da učenici tumače trenutnu situaciju u skladu sa stilom učenja koji su razvili kao dominantni stil. Takođe, možemo reći da je, stepen zadovoljstva učenika trenutnim načinom rada i njihova percepcija opterećenosti u radu, u korelaciji sa stilom koji je dominantan u njihovom radu i učenju. Učenici kod kojih u učenju dominira vizuelni stil učenja (razmišljanje u slikama) ili auditivni stil učenja (stvarnost doživljavaju putem čula sluha) više su zainteresovani za ovakav način rada, dok su učenici kojima više odgovara kinestetički stil učenja (kroz iskustvo i praktični rad), više su zainteresovani za neposredni rad sa profesorima, u školi.

U praksi se pokazalo, da je prilagođavanje nastave stilu učenja prioritet u savremenoj nastavi. Profesori koji nastavu prilagođavaju svojim učenicima, zaista primećuju pozitivne promene i izuzetan napredak. Stečena iskustva u realizaciji nastave na daljinu, biće korisna u daljem planiranju i realizaciji rada, jer će definitivno unaprediti kvalitet nastave. Svojim primerom, pokazujemo našim učenicima, da je kriza mogućnost da se zajedno razvijamo i rastemo, da iz nje pre svega učimo i postajemo snažniji. Da zajedničkim snagama unapredimo nastavu i učenje. Da kao i svaka druga porodica, učimo jedni od drugih i razvijamo svoje potencijale, jer svaka kriza je mogućnost i prekretnica.

Daliborka Srdić – pedagog škole