Ima li budućnost škola budućnosti?

Kao psiholog, stručni sradnik u školi i nastavnik psihologije svakodnevno se susrećem sa izazovom nedovoljne motivacije učenika u nastavnom procesu.U pojedinim školama u kojima sam radila uočila sam popriličnu indeferentnost nastavnika prema zavisnosti učenika od tehnologije kao i sa njihovom ličnom nespremnošću i otporom da savremene tehnologije produktivno integrišu u nastavni proces.Pa šta onda mi, kao odrasli, profesori, uzori mladih generacija, možemo da uradimo sa ovim rastućim trendom sve veće zavisnosti od tehnologije i kako da zabavne gedžete produktivno iskoristitimo u obrazovanju za koja, kako pokazuju istraživanja, čak 77% nastavnika veruje da mogu znatno da povećaju motivaciju. Svi mi koji radimo sa decom, bilo sosptvenom ili tuđom, imamo veliku odgovornost da u njhovim životima stvorimo ravntotežu pokreta, dodira, veze sa ljudima i prirodom sa virtuelnom stvarnošću koju sa sobom donosi era tehnologije.Već sada postoji nekoliko škola u svetu koje koriste naprednu tehnologiju u nastavi. Jedna od njih je i privatna gimnazija “Milena Pavlović Barili” u Beogradu koja svojim učenicima otvara vrata svih vodećih svetskih univerziteta ali i jednom univerzitetu važnijem od svih drugih- univerzitetu Života. Radeći u ovoj školi susrela sam se sa jedinstvenim pristupom vaspitno obrazovnom procesu. Osim upotrebe savremenih nastavnih sredstava, prelepog ambijenta u centru grada i veoma stručnog nastavnog kadra, škola kod dece neguje ljudske i tradicionalne vrednosti vešto ukombinovane sa imperativima savremenog načina života. Smatramo da je škola druga kuća svakom detetu i da u treba da dolazi s radošću, sa potpunim poverenjem znanjem da su svi u njoj uvek spremni da ga saslušaju, razumeju i prihvate, baš onakvog kakav jeste, sa svim njegovim manama i vrlinama. Svesni smo da samo jedna snažna , kreativna i konstrutivna ličnost može biti uspešan i srećan učenik, odnosno budući čovek. Zato se trudimo da kod dece razvijemo i sačuvamo ono izvorno dobro koje je sa njima i došlo na svet i da ga postavimo kao temelj za sve savremene školske i životne izazove. Brojne uspešne generacije učenika naše škole dokazuju da naš trud nije bio uzaludan. Evo šta kaže jedna od njih:

„Draga direktorka, sve želim da vam se javim i da vam kažem da sam upisala medicinu u Minhenu,da mi je lepo ali i isto tako jako teško. Ovaj život ovde me je naterao da shvatim koliko mi je bilo lepo tokom moje srednje škole,koliko sam trebala da uživam,a nisam,ulepšali ste mi jedan jako bitan period mog života,to tad nažalost nisam znala da cenim. Želela sam na tome da vam se zahvalim. Pozdrav.“
Piše:Irena Barčanac, psiholog